Utvar - Zvezdana prašina na njenim obrazima

Zvuci tišine, ponovo naviru
Kroz usamljenu noć, oni plutaju
A oko njih samo zvezde sjajne
čiji osmeh čuva čudne tajne

Sve se opet pretvorilo u purpur,
I nebo i noć i vreme
Ostade samo senka
a svetlost, utišala se

Ni jedna zvezda, ime joj ne zna
Ni jedno nebo, krila njena
A ja umirem od njenih pogleda
Zvezdana prašina na njenim obrazima

U mraku, nazirem oka dva
dva nestvarna noćna bisera
A ona kroz mene streljaše
dubinom svojom zovu me

Slušam te opet, jedina moja
Vidim te u magli purpurnih boja
Kako mi šapućeš pesmu staru,
Dok me kupaš ka zvezdanom čaru

Ni jedna zvezda, ime joj ne zna
Ni jedno nebo, krila njena
A ja umirem od njenih pogleda
Zvezdana prašina na njenim obrazima

Naspram mene sada stoji hladna
tiha i čudesna, moja senka
Nevidljiva bol napušta me sad,
a za njom odoše i sreća i jad
Ostadoh začudjen i sam,
sa lepotom onoga što jesam

Hladan vetar, kosu joj mrsi
Dva crna oka, k'o biseri sjajni
A ja umirem od njenog dodira
Zvezda sjaj u njenim očima